Skip to main content

Zakon o poreklu imovine – između populizma i revanšizma

Da su kojim slučajem stručna javnost i državni čelnici pre osamnaest godina podržali i ostvarili inicijativu za usvajanje Zakona o poreklu imovine Čedomira Čupića, tadašnjeg člana Saveta za borbu protiv korupcije, ne bi ni vladajuća koalicija oko SNS od 2012. godine do danas imala prilike da najmanje četiri puta naglašava njegovu važnost u borbi protiv korupcije. Za raz- liku od prethodnih vlasti, aktuelna vrhuška makar najavljuje njegovo usvajanje, barem od 2016. godine, kada je prvi put bio u čuvenoj „završnoj fazi“. U Srbiji se sve odužilo, pa i ta se faza, evo, vuklja već treću godinu, a predsednik Vučić dobro prepoznaje svu retoričku potenciju sintagme „provera prvog miliona“. Odnedavno su mu se u najavama donošenja ovog zakona pridružili i Siniša Mali i Nela Kuburović – ministri finansija i pravde, čelnici dva resorna ministarstva koja su, uz Poresku upravu, najpozvanije instance da se o istraživanju tih prvih miliona izjašnjavaju. 

Sredinom februara, Kuburović je izjavila da je radna grupa dala okvira nacrt Zakona i da je uz javnu raspravu o njemu neophodno raditi na uspostavljanju posebnih odeljenja za borbu protiv korupcije i na reorganizovanju tužilaštva i sudova. Navela je i da je jedan od predloga da se slovo zakona odnosi na period od 2007. godine, jer je Poreska uprava tada uvela elektronske registre. Tim koji bi se bavio ovim poslom činilo bi dvadesetoro ljudi, možda odevenih u superherojska odela. Kada se ustanovi veliki disbalans između prihoda i stvarne imovine, osnovica koja će biti oporezovana stopom od 75 odsto biće upravo razlika između prijavljene i neprijavljene imovine. Ustanovi li se usput i postojanje koruptivne prakse, na scenu će stupiti nadležni organi. Najavljuje se da će se zakon u skupštinskoj proceduri naći na proleće.

(Poređenja radi, ministarka Kuburović je potkraj 2017. rekla da će se zakon odnositi na period od pet godina pre usvajanja i da će stopa oporezivanja iznositi 50 odsto.)

Jasno je zašto bi ovaj zakon bio u javnosti dočekan kao spasonosni lek za mnoge savremene boljke. Od prvih privatizacija pod okriljem vlade Ante Markovića,  preko dva talasa privatizacija tokom devedesetih, do zakona koji je 2001. godine usvojila vlada Zorana Đinđića i izmena tog zakona iz 2007. i 2014. godine, Srbija se pokazala kao verovatno najraščerupanija postsocijalistička zemlja u Evropi. Umesto samo jednog navrata prelaska iz državne u tržišnu ekonomiju, mi smo preživeli najmanje dva, a nijednoj vladajućoj garnituri za to vreme nije palo na pamet da se obaveže na ispitivanje porekla novca kojim su se javna preduzeća otkupljivala, neretko po bagatelnim cenama. Dodatna dimenzija ovog zakona je to što bi se njime trebalo bi da iskorači iz bolnih, štetnih privatizacija i potom objasni kako neko s platom od 30.000 dinara može da poseduje avione, kamione (prevozna sredstva, ne igračke) i vile (zdanja, ne baštensko oruđe). Time bi se o istom trošku zadao udarac sivoj i crnoj ekonomiji i netransparentnim tokovima novca. Uvreženo je mišljenje da bi retroaktivno ispitivanje porekla imovine niz političku i preduzetničku vodu pustilo na desetine pojedinaca, pravo do bajboka.

Prenebregnemo li činjenicu da bi retroaktivno sprovođenje ovog zakona verovatno bilo neustavno, pred srpskom javnošću se ukazuje još nekoliko problema. Prvi i najočigledniji je to što je i bez Zakona o poreklu imovine bilo moguće ostvarivati efekte koji su njime predviđeni. Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji iz 2002. godine je jednako lepo omogućavao unakrsnu proveru onoga na šta je neko plaćao porez u odnosu na ono šta realno poseduje. On je, recimo, predviđao obavezu prijave imovine u vrednosti od preko dvadeset miliona dinara, kako bi se u narednim godinama moglo utvrditi šta je u međuvremenu prijavljeno, a šta ne. Kao i za mnoge druge neuralgične tačke srpskog društva, najočitiji razlog ignorisanja ovog zakonskog okvira ujedno je i najverovatniji – nije bilo dovoljno političke volje. Nejasno je zašto bi se sad naprasno pojavila, i, još bitnije, gde se sve ovo vreme skrivala. U tom smislu, eventualno usvajanje ovog zakona može se tumačiti kao dodatni teret na inače opterećenu Poresku upravu i populistički gest koji ne znači mnogo.

Još veći problem bi bio ako bi se politička volja primenjivala selektivno. Kako su upozorili u organizaciji Transparentnost Srbija, pogrešno je ovakav nacrt zakona predstavljati kao antikorupcijski, jer se on ne odnosi isključivo na državne činovnike i službenike, njegov opseg ne obuhvata samo javni sektor, već se njegov domašaj širi na celokupno građanstvo. Nikoga ne bi iznenadilo ako bi se pod njegovim udarom našli politički protivnici onih na moći, bilo da su na vlasti, u opoziciji ili oko nje. Naročitu bojazan pobuđuje utisak da sam postupak provere neće biti potpuno transparentan. Jedino gore od populističkog gesta je gest ozakonjene represije.

Sasvim mogući kratak hod od obećanja pravde do revanšizma ogleda se i u činjenici da se Zakon o poreklu imovine pominjao u ekspozeu premijerke Ane Brnabić, ali da se niti jedno slovo nije našlo u Strategiji za borbu protiv korupcije iz 2013. godine, niti u Akcionom planu za poglavlje 23 u pregovorima o članstvu u EU. Simptomatičan je i komentar u internom dokumentu Evropske komisije prema kojem u srpskoj borbi protiv korupcije „nema vidljivih rezultata“. Džaba zakoni kad institucije delaju po diktatu.

Poslednji već sada očigledan problem sa predloženim zakonskim okvirom pretpostavlja da institucije rade kako treba, ali nije na odmet pomenuti ga – njime se, naime, poptuno previđa da imovina građana Srbije nije samo u Srbiji. Ne treba ni napominjati koliko su tačno javnih preduzeća od devedesetih godina do danas kupile razne of-šor kompanije iz Kipra i drugih, hladnijih zemalja. Svaki nezakonito stečeni dinar koji je u međuvremenu uložen u inostranstvu može da ostane neprepoznat kao problematičan. Nerešeno je i pitanje pozajmice koju je nemoguće dokazati bez zvaničnog priznanja pozajmljivača.

Valja napomenuti i da Zakon o poreklu imovine u mnogim evropskim državama uopšte ne postoji. Među njima su Austrija, Italija, Nemačka, Holandija, Francuska, Španija, Švedska, ali i sa našim slučajem uporediva Poljska, kojoj su za uspešnu borbu protiv korupcije bili dovoljni Zakon o porezu iz dohotka fizičkih lica i Zakon o porezu. Kao što postojanje drugih propisa i akata ne garantuje potpuno poštovanje vladavine prava, tako ni odsustvo krovnog zakona o kojem je reč ne bi garantovalo uspešnu borbu protiv korupcije i ekonomije iz mračnije strane spektra boja.

Pa ipak, nije da nije bilo prilike za raščišćavanje pitanja porekla imovine do sada. Trenutno svedočimo apsurdnim situacijama u kojima su, recimo, članovi jedne partije, koji su ranije bili na vlasti, 2017. podneli svoj predlog Zakona o poreklu imovine, a na pitanje zašto ga nisu usvojili dok su mogli odgovorili su da je tad postojao pomenuti zakonski okvir kojim je već bilo moguće obaviti taj opsežan posao. Tek nešto bednije je bilo samoreklamerstvo druge opozicione partije koja je u isto vreme tvrdila da jedino ona promoviše usvajanje tog zakona, te da građani zato „treba da ih oprobaju“. S druge strane, jedan se ministar u aktuelnom sazivu Vlade uselio u luksuznu kuću zamenivši je za običan stan; drugi je od tetke iz Kanade unosio skoro sto hiljada evra od kojih se takođe skućio; treći ima dvocifren broj računa u inostranstvu.

Kao i za vreme prethodnih vlasti, dakle, nema niti jednog razloga za veru da će Zakon o poreklu imovine bilo šta značajno promeniti. Osim možda u slučajevima nepodobnih.

Predstavljamo Vam Kolegu, periodičnu publikaciju namenjenu pravnicima-praktičarima, nastao sa idejom da Vam približi aktuelne teme u okviru profesije koju ste odabrali upravo Vi. Nastao sa idejom da Vam približi aktuelne teme u okviru profesije koju ste odabrali upravo Vi, spontano, kao rezultat želje da nas podseti na niti, potrebu za ujedinjenjem i isticanjem prednosti i važnosti profesije koju ona ima u društvenom sistemu. Kolega izlazi kvartalno, sa željom da obuhvati najaktuelnija dešavanja u tom periodu.

Kroz intimne razgovore sa sudijama, advokatima, pravnicima praktičarima, duboko smo zaronili u profesiju

Aktuelnosti i gorući problemi u sferi prava i društva uopšte.

Izveštavanje sa lica mesta, delić atmosphere sa stručnih savetovanja i drugih skupova u okviru pravne delatnosti

Osvrti i stručne kritike u domenu kulture i umetnosti

Eminentni stručnjaci vode Vas kroz pravne teme

Kratka forma u kojoj dva sagovornika nezavisno odgovaraju na ista pitanja, svako iz svog ugla

Svojevrsni rečnik pravnih termina

Problemi i moguća rešenja za smanjenje negativne međunacionalne tolerancije u praksi iz ugla pravnika praktičara

Besplatno!

U mogućnosti ste da potpuno besplatno, na Vašu kućnu adresu, primate naredne brojeve časopisa „Kolega“. Ukoliko pak želite da prestanete da primate naš časopis, obratite nam se putem adrese elektronske pošte.

Ukoliko se prijavite, na Vašu adresu će svaka tri meseca, stići bilten Kolega koji će Vas uputiti u aktuelnosti iz Vaše struke.