Ko, kako i zašto nadzire izvršitelje?
Zamislite da ste primili platu. Nažalost, u Srbiji je i to civilizacijsko dostignuće ponekada područje uobrazilje, ali zamislite da je tako. Sada zamislite da vam poslodavac usputno napomene da mu morate pravdati na šta ste zarađene pare utrošili, ili, još gore, ispostavlja vam listu stvari na koje ih morate potrošiti. U sličnoj i prilično nezavidnoj situaciji su se odnedavno našli javni izvršitelji, jer su 8. septembra na snagu stupile izmene i dopune pravilnika o načinu vođenja evidencije i izveštavanja o njihovom radu. Stručna javnost jednoglasno ukazuje da je reč o vrlo kontroverznim izmenama dosadašnjeg pravilnika koje pod krinkom potrebe za većom transparentnošću zapravo na mala vrata uvode strogu kontrolu nad javnim izvršiteljima, što pod pravim okolnostima može imati krajnje pogrešne posledice. Znaju to, uostalom, i u Ministarstvu pravde. Ne bi ih u suprotnom još početkom leta usvojili krišom, bez prethodne saglasnosti Komore javnih izvršitelja, uprkos dosadašnjoj praksi ili makar lepim manirima.
Naime, izvršitelji su odnedavno obavezni da skeniraju sva rešenja koju dobiju iz suda i na osnovu kojih naplaćuju potraživanja od dužnika i da ih potom do devet uveče pošalju u državnu bazu podataka. Najveća naizgledna nelogičnost, međutim, tiče se nečega drugog i mogla bi se protumačiti kao primer prekomerne obrade podataka o ličnosti kojom se potencijalno narušava privatnost lica o kojem je reč.
Rečju, javni izvršitelji moraju da pored namenskih računa digitalno pohrane i svoje poslovne račune. Javni izvršitelji jesu lica s javnim ovlašćenjima, ali su takođe i preduzetnici. Raspolažu s određenim sredstvima kojima isplaćuju zarade i plaćaju dobavljače, recimo, ali na prvi pogled je nejasno zašto bi morali da u evidenciju šalju i svoje poslovne račune.
Načelan argument je princip transparentnosti i veće kontrole nad radom izvršitelja. Ovo načelo kao, ponovo, civilizacijsko dostignuće po sebi uopšte nije upitno. Štaviše. Nedavne izmene i dopune pravilnika bi trebalo da osujete mogućnost da javni izvršitelji naplate dug, ali da potom novac ne proslede poveriocu koji u tom slučaju nastavlja da utužuje dužnika. Ovaj argument ujedno zahteva i poveću obustavu neverice i zanemarivanje postojećih činjenica. Prvo, već je predviđeno da javni izvršitelji moraju u roku od jednog dana da sva novčana sredstva koja su potraživana prebace na račun izvršnog poverioca. Drugo, i do sada je na zahtev bilo lako saznati ko koliko kome duguje i ko je kome kolika potraživanja naplatio i preusmerio ka poveriocu. Na treću stranu ostavimo činjenicu da je pravilnost rada javnog izvršitelja bila podložna inspekciji na osnovu primedbe stranke u postupku.
Ovim izmenama i dopunama pravilnika je, dakle, omogućeno da se na jednom mestu zna ko je čiji dužnik, ko je čiji poverilac i koliko je koji poverilac naplatio i šta mu je predato u posed, na dnevnom nivou, bez ičijeg zahteva. Zato probajmo da ove promene, eksperimenta radi, protumačimo iz drugog ugla – uvedene su kako bi država sebi omogućila da ima svakodnevni pristup dnevnom protoku potraživanih i naplaćenih sredstava.
Međutim, čak i u tom slučaju je veliko pitanje koliko je ovaj sistem vođenja evidencije svrsishodan. Svakodnevno generisanje bezobalnog mora podataka evidenciju pretvara u deponiju po kojoj nekolicina ljudi iz Ministarstva mora da kopa i sagledava promete tri stotine izvršitelja u Srbiji. Fizički je neizvodljivo i samim tim potpuno neopravdano. Ostaje nejasno šta je u tom kontekstu falilo dosadašnjem obaveznom godišnjem izveštavanju koje je bilo jednako transparentno.
Pravi razlog izmena i dopuna onda možda treba potražiti u činjenici da, ako papir trpi sve, internet pamti sve. Ovakvo čuvanje podataka omogućuje dijahrono praćenje rada konkretnih izvršitelja, pa i kada su kojem dužniku koliko naplatili, a kojem poveriocu preusmerili sredstva. U partokratskoj državi je dovoljno da jednom po rešenju suda sredstva naplate kome ne treba ili ih preusmere gde ne treba i da postanu „bezbednosno interesantni“ a da za to ni ne saznaju.
Transparentnost je izgleda zažmurila na jedno oko i opasno se se preobukla u oportunog nadzirača. Otvoreno poslovanje i poslovanje pod prismotrom možda zvuče isto – naročito u prisustvu zloupotrebljivanog prigovora da svako ko posluje pošteno nema čega da se plaši – ali to nipošto nije slučaj. S druge strane, ako država može da zna sve o nekome, pa i o izvršiteljima, dok u međuvremenu ljubomorno krije svoje karte – ode upravo i princip srazmernosti gde ne treba – svi bismo mogli da počnemo da se plašimo.