Sporazum o priznanju krivičnog dela iz ugla tužioca i sudije

„Lyceum Iuris“ organizovao je u Subotici tribinu o sporazumu o priznanju krivičnog dela što je bila prva tribina ove vrste na temu krivičnog prava. O institutu koji se poslednjih godina sve više primenjuje, govorili su dr Aleksandar Trešnjev, sudija Višeg suda u Beogradu, i Branislav Rankov, tužilac Osnovnog javnog tužilašta u Somboru.  Moderator susreta u Otvorenom univerzitetu bila je Olga Tešović, sudija Osnovnog suda u Požegi.

Dr Trešnjev je izlaganje započeo konstatacijom da se bez sporazuma o priznanju krivičnog dela (SPKD) zakonodavstvo više ne može zamisliti i da je doveo do toga da je veći broj suđenja postao ekspeditivan, brži i da je sam postupak efikasniji i ekonomičniji. Govoreći o uslovima pod kojima se sporazum može zaključiti i uslovima za njegovo prihvatanje rekao je da zakonodavac predviđa uslov vezan za fazu postupka, formu i uslov vezan za branioca.

 - Sporazum se može zaključiti od početka sprovođenja istrage do zaključenja glavnog pretresa. Može samo u pisanoj formi i okrivljeni mora imati branioca. Zakonodavac predviđa i obavezne i fakultativne elemente. Prva dilemma je šta ćemo uraditi u situaciji ukoliko sporazum koji zaključi tužilac i okrivljeni sadrži još neke elemente osim obaveznih i fakultativnih. Odgovor nije jednostavan. Mora se razlikovati nekoliko situacija, a jedna je da li sporazum sadrži elemente kojima stranke mogu raspolagati ili sadrži elemente kojima stranke ne mogu raspolagati. Recimo da sadrži elemente u kojima se stranke usaglašavaju da se ukine pritvor. U toj situaciji radi se o elementima u kojoj stranke ne mogu raspolagati, jer ni tužilac ni branilac okrivljenog ne odlučuju da li će pritvor biti ukinut ili ne. Na sudu je ta inicijativa. Ako bi sporazum imao takve elemente takav sporazum sasvim sigurno ne bi mogao da bude prihvaćen od strane suda – rekao je dr Aleksandar Trešnjev.  

U slučajevima kada sporazum sadrži elemente kojima stranke mogu da raspolažu, recimo, zajedničke predloge stranaka  ili neke druge elemente, sporazum bi trebalo prihvatiti i pored toga što sadrži elemente koje zakonodavac izričito ne predviđa kao obavezne ili fakultativne elemente sporazuma. 

Govoreći o primeni SPKD dr Trešnjev je rekao da se u praksi prvo izdeferencirala izjava tužioca, da li tužilac može pregovarati i uneti u sporazum izjavu vezanu za uslovni otpust, da li tužilac može navesti izjavu u kojoj navodi da će se usaglasiti sa predlogom odbrane za uslovni otpust kada za to budu ispunjeni uslovi. 

 - Ovde imamo situaciju da li se radi o nečemu o čemu stranke mogu da raspolažu ili ne mogu. Ako tužilac kaže da će se saglasiti onda kada okrivljeni izdrži dve trećine kazne i podnese predlog za uslovni otpust, ovakav elemenat sporazuma ne treba da bude prihvaćen od strane suda. U toj situaciji tužilac se usaglašava sa budućom neizvesnom okolnošću. Ukoliko tužilac kaže da će se saglasiti sa predlogom za uslovni otpust pod uslovom da se okrivljeni dobro vlada i da su ispunjeni svi drugi elementi koji su od značaja za uslovni otpust takav element bi mogao da se nađe u sporazumu – objasnio je dr Trešnjev i dodao da je sledeća dilema priznanje okrivljenog, kako ono treba da  izgleda. 

Prema njegovim rečima zakonodavac kaže da mora da bude potpuno, ali ako okrivljeni kaže tačno je “ja sam ubio njega nožem, ali sam to uradio zato što me je pre toga napao”, to nije potpuno priznanje jer se on poziva na nužnu odbranu. Priznanje mora biti bezuslovno i potpuno. 

 - Pojavilo se u praksi i pitanje da li se priznanje može opozvati. Desilo se da je okrivljeni zaključio sporazum sa tužiocem, ali na ročištu povodom sporazuma okrivljeni je  rekao da opoziva priznanje. Sud je zauzeo stav da se priznanje može opozvati, odbacio je sporazum, uništio spis i predmet je otišao na suđenje. Mislim da je sud pravilno postupio, jer okrivljeni može da raspolaže svojim priznajem sve do momenta dok se ne donese odluka povodom sporazuma. Može i posredno da odustane tako što se ne pojavi na ročištu povodom sporazuma o priznanju – rekao je Trešnjev. 

Iz iskustva i prakse dr Aleksandra Trešnjeva jedna od najvećih dilema je značaj sporazuma u odnosu na saokrivljene. Postavlja se pitanje kako postupati u situaciji kada ima više okrivljenih, pri tome neki od okrivljenih zaključe sporazum, a neki ne, da li se taj sporazum može izvoditi u redovnom postupku kao dokaz, da li se može čitati presuda kao dokaz i da li se može čitati iskaz okrvljenog dat pred sudom u kojem u potpunosti priznaje krivično delo. 

 - ZKP kaže da ne postoji mešanje procesnih funkcija i da će se iskazi saoptuženih prema kojima je razdvojen postupak i koji su pravosnažno osuđeni pročitati i oni ne mogu biti pozivati kao svedoci. U situaciji ako priznanje nije sadržano u zapisniku već samo u sporazumu se ne može izvesti kao dokaz, ne može se pročitati i na bazi tog priznanja bazirati sudska odluka – kaže dr Trešnjev.  

Predavač dr Trešnjev je govorio i o situaciji kada je presuda doneta na osnovu SPKD dokaz u postupku prema ostalim optuženima i u kom obimu je to moguće jer praksa još uvek “luta” po tom pitanju. Smatra da je rešenje u tome da tužioci češće sklapaju sporazum o svedočenju, nego o SPKD. 

Tužilac Branislav Rankov poručuje da je sve pitanje taktike što je često primenjivao kada je bio tužilac u Subotici i to za krivično delo krijumčarenje ljudi gde je bilo sedam do 10 izvršilaca. 

 - Pravili smo taktiku šta ćemo dobiti SPKD, a šta nećemo. Najbolja varijanta je kada imamo zapisnik da je okrivljeni saslušan i on obelodani svoju i ulogu svih ostalih saizvršilaca. Ima primera kada su kolege prihvatile sporazum i napravljeni su silni problemi u predmetu jer su to oni SPKD kada okrivljeni priznaje, ali nema zapisnika o njegovom priznanju – kaže Rankov.

Govoreći o primeni SPKD u osnovnom tužilaštvu tužilac je rekao da je intenzivnom primenom ovog instituta u poslednje tri do četiri godine 10 do 15 odsto presuda doneto na osnovu tog sporazuma.  

 - Insistiram na primeni SPKD. Najčešće se zaključuje u predmetima saobraćajnih nezgoda kada je okrivljeni pod dejstvom alkohola ili za saobraćajne nezgode sa smrtnom posledicom, za nasilje u porodici, neovlašćeno držanje vatrenog oružja, teške krađe, krijumčarenje ljudi i za poresku utaju. Postavlja se pitanje šta je opravdanje i šta postižemo zaključenjem sporazuma. Prva stvar je njegova efikasnost jer najveći deo sporazuma se zaključi u početnoj fazi postupka. Predmeti se završavaju efikasno, ostvaruje se ogromna ušteda troškova krivičnog postupka. Naprimer, prošle godine smo imali predmet protiv odgovornih lica u Apatinskoj pivari i troškovi finansijskog veštačenja su bili 480.000 dinara, a to je za budžet jednog osnovnog tužilaštva ogroman iznos – kaže Rankov. 

U prvom stepenu za određena krivična dela se iskristalisala kaznena politika i zna se koja je kazna za teško krivčno delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja kada su u pitanju teške telesne povrede, nehat ili eventualni umišljaj. Za nehat su najčešće uslovne osude ili novčane kazne zajedno sa merom bezbednosti i Rankov kaže da ne vidi razlog zašto bi se dalje gubilo vreme kada se može odmah zaključiti sporazum. 

 - Ranije smo imali procesna ograničenja do koje faze se može primeniti SPKD, ali izmenom ZKP to je moguće do zadnje faze glavnog pretresa što je dobro jer vremenom i branioci i okrivljeni mogu da menjaju stav, pozicije i planove u pogledu kazne. Ako nam se pruži prilika dajem uputstvo kolegama da se odluče za imovinsko pravni zahtev. Ako imamo krivičo delo pronevere i dođe do zaključenja sporazuma ne vidim razlog zašto se u sklopu sporazuma ne bi odlučilo imovinsko pravnom zahtevu – napominje tužilac Rankov. 

Ističe da se u praksi često događa da veliki broj krivičnih predmeta, koji dođu u fazu glavnog pretresa, bude završeno na prvom pretresu i to tako što dolazi do odricanja prava na žalbu kako od strane tužilaštva, tako i branilaca. To su predmeti u kojima se mogao primeniti sporazum o priznanju krivičnog dela, kaže Rankov, ali se ustalila takva praksa da 70-80 odsto predmeta završava odricanjem prava na žalbu. I tužilaca i branilaca i okrivljenih.