Skip to main content
Željka Buturović - naučna saradnica Instituta društvenih nauka u Beogradu, doktorirala psihologiju na Kolumbija univerzitetu u Njujorku

Za uvođenje eutanazije u Srbiji nema nikakve potrebe

Željka Buturović

Države u kojima je eutanazija legalizovana su izuzetak, a ne pravilo. Nijedna od država u našem okruženju, koje su nam u osnovi najsličnije, nije legalizovala eutanaziju. Jeste tačno da se u poslednje vreme pojačao trend legalizacije eutanazije i asistiranog samoubistva. Ali minimum razboritosti upućuje da nema razloga da Srbija tu istrčava u prve redove, smatra Željka Buturović. 

Za časopis Kolega naučna saradnica Instituta društvenih nauka u Beogradu Željka Buturović, koja je doktorirala psihologiju na Kolumbija univerzitetu u Njujorku, govori o psihološkim aspektima eutanazije koju u naš društveni sistem uvodi novi predlog Građanskog zakonika. 

Eutanazija je dozvoljena u malom broju zemalja, te je njeno uvođenje u Srbiji iznenadilo mnoge i pokrenulo polemiku da li nam je zaista potrebna ili „trčimo pred rudu“.

Da li Srbija treba da legalizuje eutanaziju i kako vidite takav predlog u Srbiji u odnosu na druge države koje su to učinile?

– Aktivna eutanazija, pod kojom se podrazumeva neposredno učešće ovlašćenih lica u prekidanju života, predviđena je predlogom Građanskog zakonika, a regulisana posebnim zakonom o čijem nacrtu su pisali mediji. Za uvođenjem eutanazije u Srbiji nema nikakve a još manje preke potrebe. U najmanju ruku treba prvo sačekati da palijativna nega bude na najvišem mogućem nivou.

Prema rečima Željke Buturović, „države u kojima je eutanazija legalizovana su izuzetak a ne pravilo“.

– Nijedna od država u našem okruženju, koje su nam u osnovi najsličnije, nije legalizovala eutanaziju. Jeste tačno da se u poslednje vreme pojačao trend legalizacije eutanazije i asistiranog samoubistva. Ali minimum razboritosti upućuje da nema razloga da Srbija tu istrčava u prve redove.

Da li je eutanazija humana? Zar ne želimo da omogućimo terminalnim bolesnicima da prekrate svoj život?

– Zamislite da Vam neko kaže „Borča ima problem sa kanalizacijom, šta da radimo?”, a Vi mu vickasto odgovorite „Imam ideju! Baci atomsku bombu na Borču. Ako nema Borče, nema ni njenih problema sa kanalizacijom“. Upravo tako i eutanazija „rešava“ problem – ne elimišu se bol i patnja, nego čovek koji pati. Učinimo sve što je u našoj moći da smrt bude što humanija i što manje bolna. Radimo na poboljšanju palijativne nege, usvajajmo medicinska dostignuća. To nema nikakve veze sa eutanazijom.

Kako komentarišete Predlog nacrta u građanskom zakoniku?

– Građanski zakonik uvodi pojam „prava na dostojanstvenu smrt (eutanaziju)“. Ali, „dostojanstvena smrt“ ne postoji. Odnosno, postoji jednako koliko i „dostojanstveno rađanje“ ili „dostojanstven seks“. U nekim okolnostima (ratovi, nesreće), smrt može biti herojska, pa i kukavička. Ali dostojanstvenost uopšte nije kategorija koja je primenjiva na umiranje od bolesti, kao što nije primenjiva ni na druge biološke procese.

Zašto je to bitno?

Zato što se samim uvođenjem ovog pojma umirućima sugeriše da ne umiru na dovoljno elegantan način, ali da eto, sada imaju pravo i na nešto što ostatak društva smatra, pa i zvaničnim dokumentima opisuje, kao dostojanstveno. Šta im mi onda poručujemo o uobičajenom načinu umiranja – da je jadan? previše dug?  neprijatan za gledanje?

Mimo toga, sam predlog posebnog zakona o eutanaziji je dosta restriktivan – da bi se za- htev za eutanaziju prihvatio, potrebno je da budu ispunjena tri uslova: medicinski, humani i socijalni. Sva tri uslova su dosta visoko postavljena, a pošto ih ima tri i sva tri su neophodna, to daje neku nadu da bi se ovoj proceduri u praksi retko pribegavalo.

Željka Buturović kaže da se, međutim, u predlogu opet pojavljuje ta teza, navedena pod humanim uslovima, da smrt predstavlja oslobađanje od neizdrživog bola. Smrt u kojoj je eliminisan ili znatno ublažen bol nema nikakve suštinske veze sa eutanazijom. Naprotiv, naša energija po ovom pitanju upravo treba da bude usmerena ka olakšavanju bola (farmakološkim i drugim sredstvima), ali ne i prekidanju života.

– Još je spornija kategorija „neizdrživih psihičkih patnji“. Neizdržive psihičke patnje su psihijatrijski problem koji zahteva lečenje, a ne prekidanje života. Umesto prevencije samoubistva, mi ga nudimo!

Već ste ranije u javnosti naveli šokantne primere mutacije eutanazije i pojedinačne slučajeve. Podsetimo i naše čitaoce.

– Osnovna pravilnost koju vidimo u zemljama u kojima je uvedena eutanazija je da se princip smrti kao rešenja za najteže bolesnike vrlo brzo proširuje na najrazličitije kategorije. U Kanadi je eutanazija bolesnih na smrt legalizovana pre samo tri godine, a sada se već uveliko razmatra eutanazija dece. Iako terminalni bolesnici i dalje predstavljaju većinu, u Holandiji se osim njih eutanaziraju dementni, psihijatrijski bolesnici, invalidi, deca i parovi koji bi da zajedno preminu, sa krajnjim ishodom da je u 2016. godini čak 4 odsto svih smrti bilo rezultat eutanazije – četiri puta više nego u 2003. Mladima od 17 godina je dozvoljeno da se eutanaziraju bez saglasnosti roditelja. Dešava se da porodice nisu ni svesne da su njihovi najbliži zakazali eutanaziju i o tome saznaju tek kada je sve gotovo.

U Belgiji je eutanazirana 38-godišnja žena, Tine Nis, sa istorijom psihičkih problema, koju je posle duže veze partner napustio. Žena je na dan eutanazije zvala sestru da joj kaže da nema snage za proceduru, ali je na kraju procedura ipak realizovana. Lekar koji je izvršio eutanaziju je porodici objasnio da bi „i kućnog ljubimca oslobodili bola“, a od roditelja je tražio da pridržavaju smrtonosnu injekciju i stetoskopom provere da li je srce njihove ćerke prestalo da kuca.

U medicinskoj literaturi je već zabeleženo nekoliko desetina slučajeva eutanazije kombinovane sa donacijom organa. U vodećem svetskom medicinskom časopisu New England Journal of Medicine, autori zagovaraju odbacivanje principa dead donor rule (višedecenijski medicinski princip da se organi za transplantaciju mogu uzimati samo nakon smrti donora) i predlažu da kandidate za eutanaziju ne treba ubijati odmah, već ih samo uspavati dok im se, uz još kucajuće srce, ne povade organi. Oduzimanjem srca na kraju procedure bi se eutanazija kompletirala. Znači, od humane brige za olakšavanje bola umirućima od neizlečivih bolesti smo sa par koraka stigli do vađenja organa jos živim ljudima, dok pacijenti u okolnim salama nestrpljivo čekaju transplantaciju.

Željka Buturović kaže da će neko reći da su ovo paranoidni strahovi koji su miljama daleko od realnosti eutanazije. Ali, kao što je navedeno, oni se u bliskim formama već sporadično pojavljuju u praksi. Napuštanje viševekovnih civilizacijskih i profesionalnih tabua i potpuno prepuštanje odlučivanja razumskoj cost-benefit analizi neminovno vodi do takvih rezultata. Ako ćemo već da ubistvom smanjujemo patnju, zar nije bolje da se ta smrt dodatno iskoristi za organe? A ako ćemo da uzimamo organe, zar nije bolje da oni budu sto svežiji i da spasu što više života? Na kraju, ako neko, iz kojeg god razloga već sam ne želi da živi, zašto da mu ne ispunimo želju i, kao bonus, iskoristimo njegovu smrt da pomognemo onima koji žele? Logika Pareto efikasnosti nalaže „racionalnost” takvih rešenja.

Šta je poruka društva koje legalizuje eutanaziju? Ako je eutanazija u suprotnosti sa životom i humanošću, kakva poruka se šalje bolesnima i nemoćnima, onima koji su na ivici? I, da li je lakše uvesti eutanaziju nego pružiti uslove i šansu za oporavak i zivot?

– Ljudski život je mnogo krhkiji nego što se čini. Ljudi žive iz instinkta i navike, a ne zato što su dobro izvagali koliko je njihov život vredan i da li ima smisla. Jednom kada se otvore pitanja oko onoga što je podrazumevano, potrebna je posebna srčanost i energija da se ona zatvore. I zato je posebno nehumano nuditi ta pitanja i te opcije bolesnim i nemoćnim.

Jer, najšire shvaćeno, poruka makar i samo hipotetički raspoložive eutanazije je da je okončanje života nešto o čemu treba razmisliti i da za to mogu da postoje dobri razlozi. I mi tu poruku šaljemo ljudima u najosetljivijoj mogućoj situaciji, ljudima koji se često već osećaju kao teret, koji brinu zbog para koje na njih trošimo, koji se osećaju manje vrednim i pitaju se da li su izgubili dostojanstvo, čiji dugi bolnički dani možda podstiču sve te destruktivne ruminacije.

I umesto da im bez rezerve kažemo da su oni nama ravni, i da je njihov život jednako vredan kao naš, mi im poručujemo da njihove najcrnje misli sadrže dobre poente i da postoji jedan bolji, dostojanstveniji način umiranja koji smo im mi, u našoj beskrajnoj humanosti, obezbedili.

Mimo toga, ne treba zanemariti ni silu ne-  izbežno birokratskog elementa u celom procesu. Eutanazija otežava predomišljanje. Za razliku od malodušnosti koja dođe i prođe, jednom kad se birokratski točkovi pokrenu, skoro je nemoguće odustati. Prosto, psihološka čvrstina koja je potrebna da Vi krenete da se borite za svoj život, a obećali ste i javno najavili (strategija commit- ment device, koja se u psihološkoj praksi koristi da bi ljudi stigli do poželjnih ciljeva kao što su gubitak težine, otplaćivanje dugova i sl.) da želite da umrete, prevazilazi moć najvećeg broja najzdravijih. Pride, postupak koji predlog zakona o eutanaziji predviđa je ekspresan, tako da za sve to nema ni previše vremena.

Krajem maja 2019. godine u medijima i na društvenim mrežama eutanazija je bila  jedna od gorućih tema, iako smo daleko od zvanične javne rasprave. U Srbiji je to česta pojava, a zatim se sve stiša. Kako vidite tok usvajanja predloga i koliko je realno da eutanazija zaista zaživi u Srbiji?

– Ne možemo se konstantno baviti eutanazijom. Bitno je da se u ovom periodu raz- rade neki argumenti, a onda ćemo ih se prisetiti kad usvajanje Građanskog zakonika i posebnog zakona o eutanaziji budu aktuelni. Ono što je najvažnije je da se razbije ta iluzija da je eutanazija humana i da njome nekom pomažemo, pošto ljudi koji podržavaju eutanaziju generalno to čine iz dobrih namera.

Iskustva drugih zemalja sugerišu da je najveći otpor eutanaziji na samom početku. Jednom kad se ona legalizuje i u najužem obliku, ona generalno postaje popularnija nego što je bila i novi frontovi se otvaraju na njenim granicama (a zašto ne deca? a zašto ne psihijatrijski bolesnici?). Dok mi sa zgražavanjem čitamo o slučaju Tine Nis, njena porodica, koja je prošla kroz taj pakao, i dalje podržava eutanaziju. 

Dakle, dolazi do jednog naglog kulturološkog zaokreta, do jedne promene svesti. Nekadašnji tabu je nestao i u njega uskače razum koji razmatra razne varijante i postavlja pitanja bez lakog odgovora. Ideja da se isplati ubiti jednog čoveka (pogotovo ako njemu i nije do života) da bi se spasilo nekoliko se vekovima smatrala apsurdom koji dokazuje neodrživost utilitarističkog pristupa etici. Postoje čak i neka psihološka istraživanja koja sugerišu da je utilitarizam povezan sa sociopatijom i makijavelizmom. A eto, danas se o tome opušteno diskutuje u najcenjenijim medicinskim časopisima. Prikočimo malo – zaključuje Željka Buturović. 

Predstavljamo Vam Kolegu, periodičnu publikaciju namenjenu pravnicima-praktičarima, nastao sa idejom da Vam približi aktuelne teme u okviru profesije koju ste odabrali upravo Vi. Nastao sa idejom da Vam približi aktuelne teme u okviru profesije koju ste odabrali upravo Vi, spontano, kao rezultat želje da nas podseti na niti, potrebu za ujedinjenjem i isticanjem prednosti i važnosti profesije koju ona ima u društvenom sistemu. Kolega izlazi kvartalno, sa željom da obuhvati najaktuelnija dešavanja u tom periodu.

Besplatno!

U mogućnosti ste da potpuno besplatno, na Vašu kućnu adresu, primate naredne brojeve časopisa „Kolega“. Ukoliko pak želite da prestanete da primate naš časopis, obratite nam se putem adrese elektronske pošte.

Ukoliko se prijavite, na Vašu adresu će svaka tri meseca, stići bilten Kolega koji će Vas uputiti u aktuelnosti iz Vaše struke.