Skip to main content
Prof. dr Zoran Ivošević - sudija Vrhovnog suda Srbije u penziji

Dobro je da je sudija Trešnjev progovorio

Sagovornici

Prof. dr Zoran Ivošević

Sudija Vrhovnog suda Srbije u penziji
Vrhovni sud Srbije

Profesor dr Zoran Ivošević, nekadašnji sudija Vrhovnog suda Srbije, prvi predsednik Društva sudija, u razgovoru za časopis „Kolega“ izjavio je da je „dobro da je sudija Trešnjev progovorio“ nakon što je vraćen iz Posebnog odeljenja za organizovani kriminal Višeg suda u redovno krivično odeljenje. Premeštaj je bio odluka predsednika suda uz obrazloženje da je sudiji Trešnjevu istekao mandat i da nije pokazao dovoljnu stručnost, što je izazvalo brojna osporavanja, a prema rečima prof. dr Ivoševića „on je žrtva pošto se priklonio udruženju sudije Miodraga Majića koji u javnosti otvoreno o svemu govori, a to je prava retkost“.

Na pitanje koliko su sudije i sudovi u Srbiji nezavisni u radu prof. dr Zoran Ivošević podseća na „značajan podatak iz svoje profesionalne karijere, da je dva puta bio izbačen iz Vrhovnog suda“. To se dogodilo prvi put u vreme Miloševića, a drugi put posle demokratskih promena. 

- U oba slučaja razlog je bio isti: nepristajanje na pritiske izvršne vlasti. To se desilo i mojim najbližim kolegama iz Društva sudija. Tih pritisaka ima i sada, rekao bih i da su pojačani, jer otpor pritiscima, iako postoji, znatno je slabiji nego ranije; čast izuzecima. Mnogi ćute, a ne bi trebalo, pa makar bili i izbačeni. Zbog toga sudijama u Srbiji predstoji da se jačim i organizovanijim otporom izbore za ono što po Ustavu moraju da budu – nezavisni nosioci sudske vlasti.

Nezavisnost se osvaja slobodom sudija da sude na osnovu sopstvene procene činjenica i sopstvenog shvatanja zakona, bez ograničenja, uticaja, podsticaja, pritisaka, pretnji ili intervencija, od ma koga i iz bilo kojih razloga. A, da bi bio vlasnik takve slobode, sudija mora biti sposoban da se odupre dnevnoj politici, centrima moći, javnom mnjenju, predrasudama, iskušenjima, porocima, strastima, ličnim interesima i svakojakim uticajima – kaže prof. dr Ivošević i poručuje da sudije da bi se izborile za status koji im po Ustavu već pripada, moraju reagovati i na Radni tekst amandmana na Ustav Srbije koji je pripremilo Ministarstvo pravde. 

- U obraćanju javnosti povodom ovog teksta, ministarka je rekla da sudije i predsednike sudova više neće birati Narodna skupština, već Visoki savet sudstva (VSS), na čemu je insistirala Venecijanska komisija. Ali, ništa nije rekla o sastavu VSS, a u njemu je „gnezdo sa kukavičijem jajetom“ koje krije nove poluge uticaja dnevne politike na sudstvo i sudije. U još uvek važećem sastavu VSS ima jedanaest članova. Šest članova je iz reda sudija, a ako im se doda i predsednik Vrhovnog kasacionog suda koji je i predsednik Saveta, onda ih ima sedam. Amandmani predlažu da u VSS, koje treba da ima deset članova, bude samo pet sudija – koje biraju njihove kolege, i pet istaknutih pravnika – koje bira Narodna skupština. Predsednik Saveta ne može biti iz reda sudija, pa kada pri odlučivanju bude pet prema pet on ima „zlatan glas“. Pošto predsednik Saveta ne može biti iz reda sudija, onda je sasvim izvesno da takav VSS ne može biti garant samostalnosti i nezavisnosti sudova, niti garant samostalnosti i nezavisnosti sudija. A tako bi po Ustavu moralo biti.

Amandmani na Ustav otvaraju još jednu polugu uticaja politike na sudstvo, jer predviđaju da za sudiju u najnižem sudu, može biti izabrano „samo lice koje je okončalo posebnu obuku u instituciji za obuku u pravosuđu“. Tu je reč o Pravosudnoj akademiji (PA) koju nisu osnovali sudovi, pa će obuka u njoj biti važnija od praktične obuke sudijskih pomoćnika koji svakodnevno obavljaju sudske poslove asistirajući sudijama. Ova promena očigledno hoće da PA bira sudije početnike, što je po važećim propisima bila privilegija Narodne skupštine, jer je ona birala sudije u prvom mandatu od tri godine. Javnom tužilaštvu preti još izrazitije približavanje izvršnoj vlasti, pa je ono do sada bilo bliže toj vlasti nego sudskoj. Da bi tužilaštvo i u funkcionisanju bilo ono čime se bavi moralo bi postati, i u organizacionom smislu, i po načinu rada, mnogo bliže sudovima. Zato bi u Ustavu iskaz „sudska vlast“ morala biti zamenjana iskazom „pravosudna vlast“. To bi imalo za posledicu da se i za sudove i za tužilaštva obrazuje jedan garant nezavisnosti i samostalnosti, koji bi se zvao – visoki savet pravosuđa. U takvoj organizaciji pravosuđa, između sudova i javnih tužilaštava ne bi smela da postoji nikakva razlika. Zato bi sadašnji javni tužioci trebali da postanu predsednici tužilaštava, kao što i sudovi imaju predsednike, zamenici JT bi trebali da postanu javni tužioci. Javni tužioci bi birali predsednika JT, a sudovi bi birali predsednike sudova. Predsednici bi, zapravo, bili prvi među jednakima. 

Smatram da bi tako organizovano pravosuđe moglo postati daleko otpornije na političke i sve druge uticaje – kaže prof. dr Ivošević. 

Kao autor komentara o Zakonu o radu iz 2005. godine kaže da novele (izmene) zakona iz 2014. godine pogoršavaju položaj radnika, ali ne u meri u kojoj njihov položaj pogoršava praksa u primeni tih novela. Poslodavci, naročito oni koji su to postali privatizacijom, ukazuje prof. dr Ivošević, drastično krše propise koji se odnose na zasnivanje radnog odnosa, posebno na određeno vreme, zatim na radno vreme, prekovremeni rad, smenski rad, odmore, odsustva, zaštitu na radu, zaradu i druga i lična primanja radnika. Država, međutim, uporno izbegava da uredi pitanja čije je zakonsko regulisanje postalo urgentno. A najurgentnija su - zapošljavanje „na lizing“, pojam zaposlenog i minimalna zarada.

Fotografija
Dobro je da je sudija Trešnjev izgovorio

- Zapošljavanje „na lizing“ postoji već više od jedne decenije u praksi, ali nije zakonski uređeno, zato se radnik u tom neuređenom režimu zasnivanja radnog odnosa tretira kao pokretna stvar, a lizing u pravu inače znači svojevrstan zakup stvari. Po Zakonu o radu zaposleni je samo ono lice koje je u radnom odnosu. A radnici koji nisu u radnom odnosu, jer su zaključili ugovore o obavljanju privremenih ili povremenih poslova ili ugovore o delu, takođe su u radu, ali bez radnog odnosa. Međutim, njihov položaj je nepodnošljivo lošiji od položaja zaposlenih koji su zaključili ugovore o radu i zasnovali radni odnos. Ako bi pomenuta odredba glasila malo drugačije, recimo, ovako: Zaposleni je fizičko lice koje radi u radnom odnosu ili van radnog odnosa onda bi to dovelo do četiri automatske promene u njihovom položaju. Prva bi bila pristup sindikatu koji je definisan kao organizacija zaposlenih. Druga bi bila pristup socijalnom dijalogu i kolektivnom pregovaranju, jer u njima učestvuje sindikat. Treća bi bila pristup štrajku, kojeg pokreće i vodi sindikat. A četvrta, pristup efikasnijem režimu sudske zaštite u radnom sporu koji može pokrenuti samo lice u radnom odnosu.

Prema rečima prof. dr Ivoševića, minimalna zarada je Zakonom o radu predviđena kao izuzetak od pravila, a pravilo je da se ostvaruje u punom obimu, ali ta minimalna zarada je u praksi postala pravilo, umesto da bude izuzetak. 

- Lek koji bi minimalnu zaradu vratio izuzetku je da se ne uvodi u skladu sa opštim aktom, odnosno, ugovorom o radu, već isključivo u skladu sa zakonom, pa da to važi za sve radnike, a ne za svakog pojedinog radnika i svakog pojedinog poslodavca. 

Na pitanje o sindikalnom organizovanju radnika i Fondu solidarnosti prof. dr Ivošević kaže da je sindikalno organizovanje sudbinski povezano sa ostvarivanjem prava po osnovu rada i zato bi obuhvat tog organizovanja morao biti znatno širi. 

- Pošto je sindikalno udruživanje zasnovano na principu pluralizma, postoje više sindikalnih organizacija i to je dobro, međutim, njihova saradnja bi morala da bude znatno bolja i zato je treba stalno unapređivati. Sindikalno organizovanje je zasnovano na slobodi udruživanja, a tu slobodu Ustav jemči svim građanima. Ako Ustav slobodu udruživanja vezuje za sve građane, a ne samo za zaposlene, Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju bi slobodu sindikalnog udruživanja morao vezivati za penzionere ako Zakon o radu tu slobodu vezuje za zaposlene, jer su i oni građani koji su nekada bili zaposleni. A taj zakon nema odredbu o tome. To, međutim, nije sprečilo korisnike civilne i vojne penzije da osnuju svoje sindikate. 

Fond solidarnosti u okviru sindikalne organizacije zaslužuje podršku pod uslovom da se njime upravlja po striktnim uslovima i po striktnim pravilima. 

Prof. dr Ivošević pojašnjava i sindikalna udruženja penzionera i čime se ona bave. 

- Bave se svim sindikalnim problemima, a u nizu tih problema izdvojiću dva. Prvi problem tiče se Zakona o privremenom uređivanju načina isplata penzija koji je po hitnom postupku usvojen 26. oktobra 2014. godine. Taj zakon je postao čuven po tome što se lažno predstavlja i što je neustavan. Lažno se predstavlja time što kaže da je privremen, a skriva rok trajanja i time što kaže da uređuje način isplate penzija, a uneređuje visinu penzijskih primanja. Neustavan je, jer narušava odredbe Ustava koje predviđaju: da se dostignuti nivo ljudskih prava, a tu spada i penzijsko osiguranje, ne može smanjivati; zabranu diskriminacije, a penzionerima se primanja umanjuju progresivno za razliku od plata u javnom sektoru koje se umanjuju linearno; koje jemče mirno uživanje imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, a takvo je i pravo na penziju. Narušava ovaj zakon i ustavno pravo na žalbu, jer su penzije umanjene bez rešenja PIO fonda, pa korisnicima penzija nije omogućeno da ih pobijaju tim pravnim lekom. Uprkos svemu, Ustavni sud nije prihvatio inicijativu sindikalnih udruženja penzionera za ocenu neustavnosti ovog zakona.

">
Ne pristajem...

U tekstu „Ne pristajem“ koji je decembra 1996. godine, objavljen u listu „Naša borba“ i „Nedeljni telegraf“, prof. dr Zoran Ivošević poručio je sledeće: 

- Ne pristajem na podaničku ulogu suda, kojom se izbori pretvaraju u samoimenovanje.

- Ne pristajem na zavisno sudstvo u kojem se sud bavi „pranjem“ dnevne politike, umesto da bude simbol pravne države. 

- Ne pristajem na poslušnost dnevnoj politici i na suđenje kojim se ugađa političkoj volji bilo koje partije. 

- Ne pristajem na izbor sudija koji su lojalni, a nisu kompetentni. 

- Ne pristajem da branim državu od demokratije, jer demokratiju treba braniti od države, ako joj nije dorasla. 

- Ne pristajem na ćutanje o sramoti sudstva, ako već moram da crvenim od stida zbog odluka koje sudstvu ne služe na čast. 

Prof. dr Zoran Ivošević je napisao više od 50 knjiga i više od 1.200 naučnih i stručnih radova. Njegova prva knjiga je „Radni sporovi u praksi“, objavljena 1970. godine, a poslednja „Komentar zakona o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave“, koja će uskoro biti objavljena. Najznačajnije njegove knjige između ova dva datuma su: „Naknada štete zbog povrede na poslu“, to je i njegov magistarski rad, i „Suparničarstvo“, njegova doktorska disertacija. Zatim, univerzitetski udžbenik „Radno pravo“ i deset komentara raznih republičkih i saveznih zakona o radnim odnosima i radu. 

- Članke sam objavljivao u gotovo svim srpskim i jugoslovenskim časopisima, a pomenuću samo „Pravni život“, „Anale pravnog fakulteta“, „Savremena praksa“, „Pravni zapisnik“, „Izbor sudske prakse“. Uređivao sam časopise „Pravni zapisi“ i „Izbor sudske prakse“, ali i biltene Vrhovnog suda Srbija i Suda udruženog rada Srbije. Bavim se i publicistikom. Mnoge tekstove objavio sam u dnevnim i nedeljnim listovima. Grupisao sam ih u knjigama „Ne pristajem“, „Kozje uši“, „U obranom bostanu“, „Smuti, pa prospi“, „Muke sa Ustavom I i II“, „Džaba ste krečili“, „Direktan pogled sa strane“, „Šta radite, bre“. Pripremam i 10. knjigu tog žanra koja će se zvati „Zvocanje“.

Drugi problem tiče se preostale imovine PIO fonda, koja je u riziku da bude devastirana kao i ona što je već žrtvovana u nekontrolisanoj privatizaciji. Rizik je već otvoren izmenama sastava Upravnog odbora PIO fonda, do čega je došlo 2014. godine. Do tada ubedljiva većina članova tog odbora bili su iz redova osiguranika i korisnika penzija. Od tada pa nadalje, većinu članova je kandidovao ministar za poslove rada i ministar za poslove finansija. A tamo gde većina presudno utiče na odluku o otuđenju ostatka imovine PIO fonda, koji čine banjski i rehabilitacioni centri, jasno je da je preostala imovina na lobističkom privatizacionom nišanu – rekao je prof. dr Ivošević. 

Zamolili smo prof. dr Ivoševića da posavetuje bivše radnike subotičkog „Severa“ koji oko 20 godina očekuju isplatu zaostalih zarada. Njihovim zahtevima se pridružio Savez samostalnih sindikata u Subotici. 

- Moj savet je da nastave da se bore za svoja prava. Pošto imaju podršku reprezentativnog sindikata, težište te borbe trebalo bi usmeriti prema socijalnom dijalogu, a on se vodi u Socijalno ekonomskom savetu AP Vojvodine i Socijalno ekonomskom savetu Srbije. Ovo predlažem zbog člana 196. Zakona o radu, koji predviđa da sva novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju za tri godine – poručio je prof. dr Ivošević. 

O zaštiti naših građana na radu u inostranstvu i njihovom upućivanju u inostranstvo preko raznoraznih agencija prof. dr Zoran Ivošević kaže da su do 2015. godine uzroci njihovih nevolja bili u propisima i njihovoj primeni. 

- Položaj tih građana bio je regulisan metuzalem Zakonom o zaštiti građana SRJ na radu u inostranstvu iz 1998. godine, sa novelom iz 2005. godine. Propisi tog Zakona su vremenom izgubili aktuelnost i postali su neadekvatni. U 2015. godini njihov položaj je regulisan Zakonom o uslovima za upućivanje zaposlenih na privremenom radu u inostranstvu i njihovoj zaštiti. On je znatno bolji sa stanovišta normi jer unapređuje njihov položaj, i u pogledu registrovanja, i u pogledu osiguranja, kao i u pogledu postupka upućivanja. Ali, nažalost, u ovoj oblasti „rad na crno“ je još uvek van stroge kontrole, jer se nedovoljno energično i nedovoljno često nadziru poslodavci, pa se ni kaznene mere prema poslodavcima koji ne poštuju propise ne određuju. 

Prof. dr Ivošević je bio i univerzitetski profesor prava, a mladima koji žele da uče prava ili se već školuju za pravnike poručuje da su dobro izabrali buduće zanimanje. 

- Ali, da bi u tom zanimanju bili na nivou optimalnih zahteva profesije, moraju biti ne samo dobri stručnjaci nego i čestiti ljudi. Ako su rešili da to budu, moraju da uče i da suzbijaju svoje mane. Tako će uživati u svom poslu i biti zadovoljni što su se opredelili da budu pravnici – zaključuje.

Kroz intimne razgovore sa sudijama, advokatima, pravnicima praktičarima, duboko smo zaronili u profesiju

Aktuelnosti i gorući problemi u sferi prava i društva uopšte.

Izveštavanje sa lica mesta, delić atmosphere sa stručnih savetovanja i drugih skupova u okviru pravne delatnosti

Osvrti i stručne kritike u domenu kulture i umetnosti

Eminentni stručnjaci vode Vas kroz pravne teme

Kratka forma u kojoj dva sagovornika nezavisno odgovaraju na ista pitanja, svako iz svog ugla

Svojevrsni rečnik pravnih termina

Problemi i moguća rešenja za smanjenje negativne međunacionalne tolerancije u praksi iz ugla pravnika praktičara

Besplatno!

U mogućnosti ste da potpuno besplatno, na Vašu kućnu adresu, primate naredne brojeve časopisa „Kolega“. Ukoliko pak želite da prestanete da primate naš časopis, obratite nam se putem adrese elektronske pošte.

Ukoliko se prijavite, na Vašu adresu će svaka tri meseca, stići bilten Kolega koji će Vas uputiti u aktuelnosti iz Vaše struke.