Lidija Komlen Nikolić vs. Aleksandar Trešnjev
Da li su reforme KZ dobro promišljene?
Lidija Komlen Nikolić:
Kompleksno pitanje na koje je teško dati jednostavan odgovor. Međutim, ja bih odgovorila jednostavnim ne.
Konkretna izmena Krivičnog zakonika je deseta po redu od momenta donošenja prvobitnog teksta, objavljenog u Službenom glasniku RS 85/05. Poslednja izmena KZ, za razliku od prethodnih, nije ostala predmet rasprave samo u stručnim krugovima. Ovaj put uključila se i šira javnost, zbog određenih predloga koji su, na moju veliku profesionalnu žalost, usvojeni.
Sama činjenica da su predstavnici izvršne vlasti najavili izmenu KZ kao odgovor na pojedine slučajeve izvršenih krivičnih dela, delovala je kao još jedan populistički gest, bez prethodno urađene ozbiljnije analize. Činjenica je da je javnost nezadovoljna radom pravosuđa u celini. Međutim, percepcija javnosti se ne ispravlja još jednim uplivom zakonodavca u Krivični zakonik.
Aleksandar Trešnjev:
Reforme Krivičnog zakonika su donete veoma brzo i u oskudnoj javnoj raspravi. Odluka o članovima Komisije za izmenu Krivičnog zakonika ostala je za javnost nepoznata, tako da se ne može znati sa sigurnošću ko su bili članovi, kao ni ko je rukovodio radom komisije. Većina stručnjaka iz ove oblasti se sa izmenama KZ upoznala tek kada su one bile u skupštinskoj proceduri, ili čak i nakon njihovog usvajanja.
Da je organizovana šira javna rasprava o značajnim izmenama tako važnog zakonika i da su konsultovani stručnjaci iz različitih oblasti (penologije, kriminologije, krivičnog, materijalnog i procesnog prava, etike, psihologije i sl), sasvim sigurno bismo došlo do boljih rešenja, ne samo u pogledu propisivanja kazni, već i pojedinih zakonskih inkriminacija.
Da li je zaoštravanje kaznene politike uvek rešenje?
Lidija Komlen Nikolić:
Slažem sa onim delom stručne javnosti koji tvrdi da zaoštravanje kaznene politike nije uvek rešenje. Smatram da je izvesnost kažnjavanja mnogo bitnija. A da biste imali izvesnost kažnjavanja, to podrazumeva nezavisne organe otkrivanja i gonjenja učinioca krivičnih dela. To podrazumeva, pre svega, saradnju policije i tužilaštva, koji će u svom radu biti lišeni uticaja politike i izvršne vlasti. Srbija je najnovijim izmenama KZ usvojila princip iz zakonodavstva pojedinh federalnih država SAD, tzv. three strike law. Međutim, primena ovog principa je pokazala određene nedostatke. Prvo, stopa kriminala se nije smanjila. Najbitnije, uklonjena je vekovima ustanovljena tradicija diskrecione ocene suda u pogledu visine izreknute sankcije. Čini mi se da je načinom propisivanja čl. 55a KZ zakonodavac upravo to imao na umu.
Aleksandar Trešnjev:
Ne. Stroga kaznena politika ne znači uvek i smanjenje kriminaliteta. Uzroci kriminaliteta su vrlo duboko ukorenjeni u svakom društvu i zavise od velikog broja faktora, kao što su ekonomski razvoj, stepen obrazovanja, kulture, ljudskih sloboda itd. Sasvim sigurno se mnogo bolji rezultati mogu postići preventivnim delovanjem, nego pooštravanjem kaznene politike. Problem je u tome što je prevencija skuplja i zahteva mnogo veći trud od izmena zakona i pooštravanja kazni.
Pored toga što sam protivnik pooštravanja već propisanih zatvorskih kazni, smatram da uvođenje doživotne kazne zatvora ima svoje mesto u nomenklaturi kazni koje propisuje naše zakonodavstvo. U pojedinim slučajevima, za neka krivična dela je apsolutno opravdano izreći ovakvu kaznu, kako sa stanovišta generalne, tako i specijalne prevencije.
Da li ste za ili protiv uvođenja doživotnog zatvora bez mogućnosti uslovnog otpusta? Razlozi?
Lidija Komlen Nikolić:
Apsolutno sam protiv uvođenja kazne doživotnog zatvora bez mogućnosti uslovnog otpusta. I to ne samo zato što je u suprotnosti sa usvojenom i ratifikovanom Konvencijom o ljudskim pravima i njenog čl. 3, koji propisuje da niko ne sme biti podvrgnut mučenju ili nečovečnom ili ponižavajućem postupanju.
Naime, pojedine stručne analize pokazale su opravdan strah od povećanja nasilja. Izvršilac krivičnog dela koji se suočava sa strahom izdržavanja kazne zatvora bez mogućnosti uslovnog otpusta najverovatnije će se opirati pri hapšenju ili će pokušati da pobegne iz zatvora. Prilikom izdržavanja doživotne kazne zatvora ništa ga ne sprečava da ponovi krivično delo sa elementima nasilja, iz jednog prostog razloga – on iz kaznene ustanove neće izaći.
Prilikom uvođenja ove kazne izostalo je obrazloženje na koji će se način raditi sa licima osuđenim na kaznu doživotnog zatvora bez uslovnog otpusta.
Aleksandar Trešnjev:
Kao što sam rekao, ja sam pristalica uvođenja kazne doživotnog zatvora, ali posebno je pitanje da li takva kazna treba da ima i mogućnost uslovnog otpusta. Evropski sud za ljudska prava se po ovom pitanju izjasnio i u par odluka naveo da svaki osuđenik mora da ima mogućnost uslovnog otpuštanja, odnosno da ima pravo da se nada da će biti pušten na slobodu ukoliko se dovoljno popravi.
U javnosti su se pojavile dileme u vezi sa mogućnošću uslovnog otpuštanja lica koja su osuđena na kaznu doživotnog zatvora, ali ne treba gubiti iz vida da je uslovni otpust samo mogućnost i da se osuđenici ne puštaju na uslovni otpust automatski nakon proteka određenog vremena, već samo ukoliko su ispunjeni svi zakonski uslovi.
